Sve je više kolumnista, među koje spada i moja malenkost, TV novinara, onih koji pišu za razne listove, voditelja i ostalih koji, govoreći ili pišući, obaveštavaju ovu našu prevarenu javnost o svemu i svačemu, bez obzira na to da li su autori ili reproduktivci.
Takođe se sve češće polemiše o tome ko bi trebalo da se bavi ovim poslovima, ko je za to školovan i dovoljno obrazovan, što škola ne mora da garantuje.
Trebalo bi da svi o kojima govorim pre svega budu pismeni. Da umeju pravilno da se izražavaju. Da imaju dobru dikciju, te postavljen glas.
Kod nas postoji nekoliko škola novinarstva, a postoji i TV akademija. Sve su to relativno nove škole.
Na odsek za medijske studije na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu trenutno se školuje prva generacija.
U moje vreme jedino mesto na kome ste mogli da studirate žurnalistiku bio je Fakultet političkih nauka u Beogradu.
U Novom Sadu postoji i novinarska škola koju je osnovala Mirjana Pušin, novinar. Navešću završene škole jednog dela zaposlenih u toj školi:
Elena Popović - diplomirani geograf-turizmolog
Bela Ajzenberger - menadžer, Vojna akademija
Snežana Nešović - diplomirana pravnica
Zdravko Isakov - omladinski radnik i apsolvent Menadžmenta turizma i ugostiteljstva
Mirjana Komnenović-Inić - diplomirani ekonomista
Dobro, tu radi i Mirjana Pušin - novinarka, i doc. dr Dubravka Valić-Nedeljković - komunikološkinja i novinarka.
Da biste predavali balet u baletskoj školi "Lujo Davičo", potrebno je da imate diplomu fakulteta. Svejedno je da li je to Veterinarski fakultet, važno je da ste diplomirali. Umesto da za takvu školu bude presudno da li ste bili igrač sa iskustvom i da li uopšte imate znanja i smisla za pedagogiju.
Za sva zanimanja o kojima govorim iznad svega je potrebno da ste pismeni i duhoviti. Da ste, dakle, talentovani za to što radite. Da umete da se ponašate pred kamerom. Da vam je rečenica jasna. Da koristite srpske reči, da se vaš glas razgovetno čuje. Da nemate poštapalice u govoru, da ne mlatite rukama. Da se ne klatite.
Dešava se svakodnevno da novinari i TV lica prave kardinalne greške u govorenju. Navešću neke od stalnih grešaka: 34 metara umesto metra, čak štaviše umesto čak ili štaviše, u vezi toga umesto u vezi s tim, nemati pojma sa tim umesto nemati pojma o tome.
Postoji jedna potpuno usvojena greška. Gotovo svi kažu sat vremena. Pa, sat je jedinica za merenje vremena. To bi bilo kao da neko kaže mesec dana vremena.
Kao što se pre izvesnog vremena desilo da je novinar sa TV B92 rekao da je umro čuveni koreograf Moris Bjart umesto Bezar.
Zatim, koliko nepotrebno upotrebljenih stranih reči iako u našem jeziku za svaku stranu postoji bar jedna lepa naša.
Konkurencija, profanacija, diletantizacija, inkluzivna, permisivna, kolateralna, imaginacija, rudimentarno, biofilno etc. Baš impresivno!
Ja, naravno, ne govorim o svima koji predaju u školama za novinare. Postoje i stručnjaci, oni koji su kompetentni za ovaj posao. Ali, nažalost, velika većina je nestručna, što se jasno vidi i čuje po načinu na koji govore ljudi koji završe te takozvane škole.
U vreme TITA izmišljene su razne prekonoćne škole za poslušnike koji su morali brzo biti obučeni "za domovinu s Titom, napred".
Te škole su posle ukinute jer to i nisu bile škole, već namenski kursevi za dobijanje diploma iz podobnosti, jer samo ti i takvi ljudi mogli su da prosperiraju u društvu i samo su njih postavljali na važna mesta - direktora i ostalih komunističkih funkcionera zvanih Drugovi. Drugovi i drugarice...
Nažalost, i danas na svakom ćošku niču slične namenske škole, koje nam zapravo ne garantuju ni znanje ni umeće. A pismenost je najbolje sticati u kući, u detinjstvu.
Što se tiče talenta, e to se već u školama ne može ni steći ni naučiti. |
